Dvorska luda

Davor Banović

Naš je Davor u međuvremenu diplomirao teologiju i sada predaje vjeronauk dječici u školi u jednome mjestu pokraj Osijeka. Ne, ne šalim se. Siguran sam da će vam se ova pričica učiniti čudnom, možda mjestimice čak i prezahtijevnom za praćenje. Ali što ćete - tako vam je to nekad s akademski obrazovanim piscima... :-)

"Romansijeri koji su inteligentniji od svojih djela morali bi promijeniti zanat!" (M. Kundera)

Super mi je biti dvorska luda. Napokon se netko sjetio investirati u moju ludu karizmu. Samo, teško mi se glupirati ovako neslobodan. Prije sam se glupirao nizašto, a sad kad mi plaćaju... ne znam kako da objasnim mojim tamničarima i poslodavcima da se ne mogu glupirati ako nemam materijala. No, dobro.

Uhvaćen sam sa trideset i tri. Oni koji me znaju, sjetit će se da sam za to vrijeme uspio skupiti poprilično materijala. U kasnim dvadesetim glupiranje je postalo moj modus vivendi. A ne bih se ja nikad ni počeo baviti time da nije bilo mojih velikih ljubavi. Žene i filozofi doveli su me do toga da sam se odvikao patiti i počeo živjeti iz hobija. Nikada dosta sokratovske ironije i jukićevskog humorističkog pristupa zbilji u nedostatku jačih motiva.

Ne znam i nije mi jasno jesu li Martin i Hanna ikad bili u ljubavnoj priči, no kad sam shvatio da je baš govor kuća u kojoj stanuje sam bitak počeo sam to, ah, zloupotrebljavati. Ali zloupotrebljavati na jedan posve simpatičan način.

Filozofi, koliko ja znam, nisu baš previše pisali o ženama. Odnosno, neki jesu. Aristotel, Augustin i Marcuse. Prvoj dvojici ništa ne vjerujem jer smatram da dame ipak ne bi trebalo omalovažavati na metafizičkoj razini. Tu sam uvijek ostao vjeran učenju o ontološkoj jednakosti svih ljudi, judeokršćanska linija. I nije mi jasno zašto neki kažu da se ona ne može složiti s helenističkom. A što se tiče Marcusea, e, taj je stvarno bio bezobrazni jarac. No, stao sam kod filozofa i žena. Nisu ih voljeli ni Sokrat ni Kierkegaard, a za neke, poput Fichtea, čisto sumnjam da su imali vremena za njih. No ipak sam se dao filozofima da me uče ženama.

Kant me naučio da, kad se radi o ženama, treba biti agnostik. Ne đubre, već agnostik. Doduše, Kant se agnosticizmom bavio iz drugih razloga. Već sam slično rekao za filozofe in generis, no stari me Kant naučio da ženu ne možeš skužiti, nikad. Dalje me spomenuta Hanna Arendt učila. Priča. Cijeli je život jedna priča koju pričaš ili sam ili ju netko priča za tebe. A Martin, gore spomenuti Heidegger mi reče da moram pričati svoju priču autentično. I tako sam ja ženska srca počeo osvajati pričom. (Kasnije sam skužio da mi se usput redovito događala čisto heideggerovska pogreška misli, ali što ćete.)

Imao sam nekako sreću da bi svaka pala na moju priču. Dobro, ne baš svaka. A kako i ne bi pale, one koje su pale, kad sam ja samo zbog njih, i ne samo zbog njih, čitao Habermasa, Taylora, Nietzschea i Adorna. I tako sam, a unatoč mome masteru Heideggeru, hraneći se upravo Descartovski snagom svoga ego cogito, zaboravio na autentičnost koju predmnijeva ljubav i posvetio se isključivo procedurama. Uopće nisam vodio računa o aksiološkoj problematici. Kad spominjem egzistencijal glupiranje, na ovo mislim.

Sad bi tu trebao napraviti eksursus. Voljela me nije nijedna. A ja sam ih želio i dobijao, na kredit. Infantilno, što bi rekao Bruckner. Naravno, zaboravio bih na odgodu plaćanja. Dam polog u priči, i dok ona ne skuži da nemam valjanu glavnicu, tu je. Ona taman shvati da ja pričam iz hobija i ode baš kad sam se ja mislio prestati glupirati i početi ozbiljno. Ostavljen shvatim da mi je diskreditirana metoda, a već sam rekao da nisam glasnogovornik Marcuseovih ideja, pa mi ne ostade baš ništa.

I dok sam ja tako infantilno gubio vrijeme u neodgovornosti krenulo mi je na poslovnom planu. Postao sam mnogima omiljen pisac. Dva romana bez metafizičke upućenosti, onako o generacijskim slabostima i bezobraznosti aktualnih vlasti. Ništa pretenciozno. Onda su me strpali u zatvor, jer se u totalitarnoj državi u kaznena djela ubraja i verbalni delikt.

A taman sam bio krenuo s njom... nikada nije čitala moje romane. Nikada nije čula za Finkelkrauta. Prava brbljavica nije mi dala da dođem do riječi. Čovječe! I sad, lega moj, putujem. Velepoštovana tajkunčina strpala me u ovaj svemirski brod da ga zabavljam na putu do njegovih rudnika na Marsu. Dali su mi ovaj laptop da u njega pišem gluposti koji im onda pričam. A na brodu nema žena, osim šefove, i ne daju mi čitati knjige. Čujem da je slična situacija i na Marsu.

Ne želim biti dvorska luda. Al' tko me pita.